С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
– Немаш никаквих доказа . То увек имај на уму . Најбоље би било да одустанеш од свега тога , ако желиш да останеш и живиш овде . – Не бојим се никога . Најмање Виктора Александера . – Понекад је страх здрав . Ако желиш да живиш . – Тражиш од мене да будем саучесник у убиству ?
Желиш да прикривам злочин ?
– Патрисија , то се десило пре двадесет година . Можда си све погрешно разумела . У овој игри , грешке се скупо плаћају .
– Нећу одустати . Алисија је заслужила да се истина сазна . – Патрисија је била упорна .
– Надам се да знаш шта радиш . Надам се . – упозорила ју је рођака .
* * *
Десетак дана касније , Патрисију је изненадило куцање на врата . Није очекивала госте . Када је отворила , угледала је непознатог мушкарца у педесетим годинама , у пратњи два полицајца у униформама .
– Ви сте Патрисија Бенет ? – упитао је грубо и арогантно . – Да . Како Вам могу помоћи ? – упитала је збуњено . – Ја сам инспектор Кастнер . Да ли могу да попричам са
Вама ? – Наравно , уђите . – Ви сте послали цвеће са претећом поруком господину
Александеру ? Проверили смо купце у локалној цвећари . – Да , послала сам му цвеће , али му нисам претила . – Ви то не зовете претњом ? Можда уценом ?
141