С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
– Немаш никаквих доказа. То увек имај на уму. Најбоље би било да одустанеш од свега тога, ако желиш да останеш и живиш овде. – Не бојим се никога. Најмање Виктора Александера. – Понекад је страх здрав. Ако желиш да живиш. – Тражиш од мене да будем саучесник у убиству?
Желиш да прикривам злочин?
– Патрисија, то се десило пре двадесет година. Можда си све погрешно разумела. У овој игри, грешке се скупо плаћају.
– Нећу одустати. Алисија је заслужила да се истина сазна. – Патрисија је била упорна.
– Надам се да знаш шта радиш. Надам се. – упозорила ју је рођака.
* * *
Десетак дана касније, Патрисију је изненадило куцање на врата. Није очекивала госте. Када је отворила, угледала је непознатог мушкарца у педесетим годинама, у пратњи два полицајца у униформама.
– Ви сте Патрисија Бенет? – упитао је грубо и арогантно. – Да. Како Вам могу помоћи? – упитала је збуњено. – Ја сам инспектор Кастнер. Да ли могу да попричам са
Вама? – Наравно, уђите. – Ви сте послали цвеће са претећом поруком господину
Александеру? Проверили смо купце у локалној цвећари. – Да, послала сам му цвеће, али му нисам претила. – Ви то не зовете претњом? Можда уценом?
141