Број 54-55 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 142
Суштина поетике | часопис за књижевност
– Нисам имала никакву намеру да било кога уцењујем. –
Патрисија је полако губила стрпљење. Није јој се свидело у ком
правцу је разговор кренуо. – Да ли могу да знам за шта ме
оптужујете?
– Где сте били синоћ између 20х и 23х?
– Код куће. Гледала сам филм.
– Сами?
– Да, била сам сама. Да ли ми можете објаснити шта се
догађа?
– Виктор Александер је поронађен мртав на плажи.
Убијен. Неко је испалио три метка у њега. Неко ко му је нешто
замерао.
– Оптужујете ме за убиство? – Патрисија је била у шоку.
Оно што је уследило, Патрисија као да је посматрала са
стране. Као да се дешавало неком другом. Инспектор Кастнер
ју је ухапсио, одвео у полицијску станицу и оставио саму да
седи у соби за испитивање. Чинило јој се да тамо седи читаву
вечност. Чинило јој се као да инспектор никада неће доћи.
– Госпођице Бенет, шта ми можете рећи о смрти
Алисије Александер? – упитао је када је коначно ушао и сео за
сто наспрам ње.
– Имала сам шест година када је умрла. Искрала сам се
из куће и отишла сама на плажу. Видела сам Алисију да се
свађа са Виктором и да ју је он гурнуо. Он је убио Алисију.
– Зашто сте чекали двадесет година да кажете шта сте
видели?
– Тада нисам знала да је то убиство. Тек када сам га опет
видела, двадесет година касније, препознала сам га. А сазнала
142