Број 50 - 51 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 62
Суштина поетике | часопис за књижевност
Никола се изненада јавио једне вечери и позвао Бранка
да се нађу у граду. Седели су у башти неког кафеа, као два
стара знанца. Било је лепо и ведро пролећно вече. Небо
прошарано крупним звездама. Ћаскали су необавезно.
Никола је говорио како планира да објави још једну збирку
коју је у међувремену написао. Није поменуо монографију.
Причао је Бранку о задацима који му предстоје, о едицији коју
негде уређује, о интервјуима са писцима из земље и
окружења за које Бранко никад није чуо. Он сам имао је више
академски приступ и није се много бавио алтернативном
књижевно−уметничком сценом. Можда је и то био један од
разлога што му је Никола био тако интересантан, он је био
увид у свет који је Бранку увек остајао ван видокруга, а
интригирао га својим постојањем. Спомињао је и сукоб са
неким људима из политичког врха којима никако није мило
то што он има да каже, али он свакако није од оних писаца
што ћуте или се посипају пепелом. А понајмање их се плаши. У
једном моменту, Никола је застао са причом и показао Бранку
на небо.
− Види их само, како бљеште. Као да је свод стварно
засијан брилијантним прахом. И ја сам га толико пута
преклињао да ми открије тајну, је ли његова књига мудрости
отворена „да твар слави Творца и творчество, или да на
њеном листу чита прекомјерно ништавило своје“. Их, тај
Његош, то није био само песник, него људина. Ако и владика,
могао је да има коју хоће, све су жене биле слабе на њега. Па
читао си Ноћ скупљa вијека, песма над песмама! Све, све је
био, и свештеник, и владар, и мислилац, и политичар, и
љубавник, и визионар... У свему велик... То је живот достојан
Човека са великим „ч“...
Бранко се загледао у очи свом пријатељу. Гледале су у
заносу пут звезда и гореле неким нездравим сјајем. Претрнуо
је. Кроз главу му је пролетела Проклета авлија и Ћамилово
„Џем султан – то сам ја!“ Оно што је одавно подозревао, у
тренутку га је забљеснуло сигурношћу спознаје. Тај човек
62