С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
пред њим опасно је и незаустављиво тонуо у лудило идентификације и мегаломаније. Ако не још сасвим без додира са реалношћу, свакако се отиснуо на пут без повратка. Осетио је како га дубоко жали. Али како да му каже? И шта да му каже? Очигледно је да нема увид у своје стање, да је дубоко забраздио. Заробљен у једном туђем времену, времену мртвог човека, давно истеклом, али га он осећа као своје. А свог и нема.
Враћали су се кући делом пута заједно. Никола је и даље причао, али Бранко га више није слушао. Знао је да се више никад неће видети. Енигма је решена. Слутња се обистинила. Док је било наде да исход може бити и друкчији, имало је смисла њихово дружење. Овако, да га опет види, Бранку би пред очима увек било само једно: болестан човек којем не зна како да помогне. Није човечно да га подржава у болесним фантазијама, да их потхрањује. А не би могао да се носи ни са теретом нехотичне увреде, како би то без сумње Никола примио, кад би схватио... Поднети тај поглед разочарања и прекора услед начињене му тешке издаје... И рађање дубоке мржње, вероватно. Јер сви су, стално, против њега, подмећу му препреке, замке, осујећују га на путу славе и заслуженог признања, омаловажавају га, неће да виде ко је он заправо, а сад је и Бранко један од њих!... И још гори! Обмањивао га је, претварао се све време... Као врела киша пљуштале су у Бранку претпостављене Николине мисли. Не, не може му се помоћи. Кад су се коначно растали, наравно, уз обећање о поновном сусрету, Бранко је једно време стајао сам. Гледао је у оно исто запаљено небо које су обојица малочас посматрала, знајући притом да гледа у прошлост. Ко би рекао – звезде су изгледале тако стварно, скоро опипљиво; сијале су тако јако, готово да је могао да осети њихове зраке на кожи. Тако је и са животом, и са људима, мислио је. Једног тренутка су поред тебе, видиш их и чујеш, чини ти се да су заиста ту, и ужасно ти је тешко да појмиш да је већ следећег момента то само привид, прошлост која још сија у теби. Одзвања. И Никола,
63