С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
тако превазиђеним идеалима за које се Никола наводно залагао, сматрао га је више позом, него стварним уверењем или осећањем. Овога пута Никола је отишао мало даље него иначе, деловало је да му се, опет незнано зашто, „ у Ад свијет претворио, и сви људи паклени духови“. Говорио је о бесмислу свих људских настојања и напора, о томе како треба часно и без кукавичког освртања, као сваки исконски ратник, окончати овоземаљске муке, како му се можда и самом ближи крај.
− Дај, Никола, откуд такве мисли − узвратио је Бранко. − Још је рано за умирање. Теби је колико, тридесет осам? А нема више ни ратова у околини. Ако си баш запео, увек можеш да се придружиш Легији странаца, мада не знам колика је њихова старосна граница за упис...
− Баш духовито. Не примају они преко тидесете. Али зато постоји украјинско ратиште. Тамо се браћа Руси боре за православље и правду, насупрот мрском западњачком утицају и агресији, злу које се шири, као што је некад турска сила претила да пороби и потурчи остатак света, бљујући на њега отров своје адске душе. Антиглобализам. Има се још за шта дати живот и отићи достојанствено. Али, можда ни то неће бити потребно, не осећам се најбоље, могуће је да нећу ни дочекати следећу годину...
Бранко је остао у чуду. Није му било схватљиво како може тако да говори неко ко има децу, некога за кога је одговоран, коме је потребан... И откуд му одједном те идеје о умирању, одласку са овог света? То је дефетизам, шта би рекао његов Његош на то? Оно, јесте да је он умро рано, наводно од туберкулозе, али био је борац. Чекај, колико је тачно имао Његош кад је умро?... Бранко је потражио годину рођења и смрти, те бројке никад није памтио, одузео је једно од другог и број који се појавио на трен га је испунио језом. 38. Не, није могуће... Да ли он стварно умишља да је... Ма, сулудо, и мени свашта пада на памет, чиста случајност, ко зна шта је њега спопало...
61