С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
било у реду. И нехотице, Бранко је све више времена и енергије трошио на размишљање о том необичном човеку. Но, ма колико мислио о њему, мисао га никуд није водила, увек би наишао на зид, запао у ћорсокак. Стално се вртео укруг, уплевши се у лавиринт из којег не може да пронађе излаз. А излаз је ту негде, надохват руке, само га он не види...
Једном приликом, на растанку, Никола му је саопштио: „ Идем у Италију, у Рим, на неко време. Знаш да је последњи период свог живота, Његош, болестан, провео тамо. Морам да испитам какве је трагове оставио иза себе, да осетим ту атмосферу... А нашао сам и неки хонорарни посао, у једној редакцији, то је нешто на чему радим већ дуже време... Тако ћу да комбинујем посао и своје писање. Ако будем могао, и остаћу тамо. Овде ме одавно више ништа не везује.“
Неколико месеци нису се видели, ни били у вези. Бранку је једног дана на школу стигао коверат са збирком у њему. Значи, ипак ју је објавио; понешто од оног што је причао свакако је било истинито. Можда ће онда и монографију ускоро довршити. Поново је прелистао Николину збирку, овог пута више се задржавши на социјално−патриотској поезији, коју је оног прошлог само прелетео. И опет су му упали у очи небројени његошевски мотиви, поједини делови као да су тоном и мисаоном подлогом, само мало модернијег израза, не више у десетерцу, директно преузети из Горског вијенца, попут својеврсне поетске вежбе, копије, покушаја стварања „ на Његошеву“. Па добро, и несвесно га је правдао пред самим собом, не треба бити тако строг, Његош му је узор, природно је да ће се осетити његов утицај... Бранко није знао ни да се Никола вратио из Италије, није му се јавио. Захвалио се мејлом на поклону, и веза се поново успоставила. Додуше, Никола је све ређе долазио у Београд, па су више комуницирали електронски.
Приликом једне од тих преписки, Никола је поново био у свом елегично-патетичном елементу. Бранка је и раније збуњивао тај анахрони романтичарски став и заједно са исто
60