С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
недеља. Често му је пребацивала: „ Убрзај се... прати ме“, а Бранко није могао ни да је сустигне, а камоли прати. И тако, за једну превише брз и захтеван, а за другу превише спор и уздржан, није умео да подеси казаљку свог унутрашњег сата да не жури и не касни, па се није поклопила ни са једном од њихових. Слично се дешавало и са блиским пријатељима. Казаљка је увек показивала своје специфично време у којем је остао заробљен и сам, али се ипак надао да ће срести некога чије ће било куцати истим ритмом. Зашто би се, уосталом, само он мењао, прилагођавао, правио компромисе?
У тим мислима, ушао је у библиотеку. Извадио је књиге из ташне, спустио их на пулт, и кад се машио да преда своју библиотечку картицу, видео је да је нема у прегради у којој обично стоји. Потражио ју је по ташни, опипао се по џеповима и морао да констатује да је, незнано како, није понео са собом. Извинио се жени за пултом, и видно разочаран, кренуо да враћа прочитане књиге натраг. А имао је код себе брижљиво припремљен списак нових наслова и унапред се наслађивао мишљу како ће гутати странице заједно са новом кутијом бомбоњера; већ се видео заваљен у удобни наслоњач, како отвара сјајне фолије док промичу занимљиви редови пред очима. Чоколадне бомбоне биле су још једна од његових слабости. Мора да је несвесно нешто и гласно промрмљао, пребацујући себи због заборавности, јер је зачуо иза себе глас, пријатни баритон: „ Ех, шта ћете, такав вам је живот, нико срећан, а нико довољан, нико миран, а нико спокојан“. Бранко се зачуђено окренуо и угледао поред себе особу која је изговорила те стихове. Онижи мушкарац, у касним тридесетим, црномањаст. Лепо обликована црна брада маркантно је уоквиривала то лице тамних живахних очију које му се смешило. Човек је стајао иза Бранка, стрпљиво чекајући свој ред, и приметивши његову ситуацију, прокоментарисао ју је. Бранку се тај коментар учинио саосећајно, иако мало пренаглашено драматично. И сам је
53