Слутња | Сенка Војиновић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Слутња | Сенка Војиновић
− Сви ми имамо само себи својствено унутрашње време. Вероватно сте на часовима филозофије говорили о томе како је време само једна од фиктивних категорија, координата која нам помаже да се снађемо, организујемо у овоземаљским оквирима. То, дакако, подразумева неоспорну објективност као карактеристику тог појма, време које је исто за све и свакога, можемо да га назовемо и „ спољашњим“. Али, на субјективном плану, ствари стоје мало другачије. Та унутрашња брзина по којој функционише наше биће, ритам којим тече појединачни живот, могу бити врло различити од човека до човека. Зато се неки људи никад не могу спојити, ма како били близу, никад се не могу сустићи у истој тачки, јер им се не поклапају линије времена...
Овим речима довршио је своје предавање Бранко Миленковић, млади професор књижевности. У ствари, довршило га је школско звоно разлежући се реским тоном. У буку која се намах створила успео је још само да довикне: „ Читајте Павића, Унутрашњу страну ветра, то радимо наредног часа!“. Надао се да су га чули бар оних последњих неколико гимназијалаца што су заглављивали на врата учионице која се испразнила невероватном брзином. Оставши сам, прикупио је своје расуте припреме, заклопио дневник, однео га у зборницу и, пошто му је то био последњи час за тај дан, ускоро се и сам нашао изван школске зграде. Прикопчао је капут и кренуо низ улицу лаганим кораком. Помало распеван и лирски понет, Бранко је понекад осећао како уместо ципела има чизме од седам миља које га носе много више и даље него што су то пролазници око њега у стању да примете. А оно што су могли да виде био је висок младић од тридесетак година, нежних црта лица, тамносмеђе косе и светлих кестењастих очију. Ако би се неко мало загледао у те очи, спазио би у њима нешто као враголасти,
51