Број 50 - 51 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 14

Суштина поетике | часопис за књижевност
простор и време у коме „се све рађа“. Психоанализа
препознаје то време као период „траума“ у коме је виртуелни
творац на кратко успео „забашурити лажи“. Али, то „на
кратко“, траје много живота које већ чува „камен у пустопољу
несаница“. За њих несаница више нема наде за очишћењем
јер „празнина роваши“, а песник се као пророк јавља из
миленијума испред овог, чији је савременик, са поразном
чињеницом:
На крају
прве деценије
трећег миленијума
покајнике нико
не види више.
Да ли је то казна Неба јер је „занемела Земља“, ни ми
одавно миленијуме не бројимо онако како нам ваља чинити, а
не како то виртуелно бива, нико то не зна! Али,
катаклизмични „мук“ је очекиван „на крају“. Нисмо ли на
прагу замуклице коју песник испред нас гледајући види?!
Да би објаснио замукло време, Зосим Попац у другом
делу ове књиге суочава оно „пре“ и оно „после“. Између,
уместо сата, јер је време истекло, „виси камен“ жала
„праоцима“, „неке слике живота већ су скамењене“. Тако смо
из свог памћења изгубили и биће и душу које нам припадају,
уследило је „чишћење“ заборавом па и виртуелна слобода
„осећа стид“ због свог боравка „у запуштеном собичку снова“.
Песник је хронолошки дошао до „Тренутка пада“ и његов
поетски субјекат се ту задржао и пре и после, сасвим
ритуално. „Скице“ доживљаја парирају телесној и духовној
измењености у покушају да се одбрани време и све оно што се
у њему догађа мимо нас. У крајњем, песник се враћа
природности живота верујући да кретање ка себи и до себе
није могуће зауставити. Треба јасно указати ко је
„неспокојник и измислитељ патњи“. Поезија нас свега тога не
14