С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
онда његове вене почињу да теку „ из књига “, одакле сам собом „ исцељује речима “ које га од замуклице бране јер , увек траје „ потрага за песником “ који упорно „ кисне “ на невремену свог певања одан речима и води која га топи и односи у стихове .
Уморан годинама залуду грешком избрисане следим трагове рођења
Не тражим много понекад озлојеђен да киснем у градском предграђу и кришом лице умијем кишом коју су немарно други превидели
Песник је тамо где је крв његова расипана ( Бојић , Дис , Миљковић ), пред стварном и ином Плавом гробницом . Зато је Попац као подневни ходочасник „ на Крфу “, стратишту нашег рода , тамо где треба будити свест и снагу за тамо и назад , потребна нам је снага за опстанак и певање о „ крви стиснутој / у звезданој прашини “. Оно што је њега озбиљно забринуло јесте „ препознавање “ удаљавања човека од себе , улазак у неприлагођену фрагментацију туђества које се олако прима и потире свако лично сопство . То брине песника који у „ свакодневици “ понављања он то открива „ под перикама “ док миришу на восак . Биће касно , каже песник Зосим Попац : „ Кад се ципеле саме запуте / у сећање грумена земље / који неко равнодушно баца .“
Нема савршеног богатства , нема „ савршеног сиромаштва “, тим пре што је „ судњи дан “ у сталној близини одвајања од стеченог стања , од смрти . Песник то види као дно на које нас доводи виртуелност а да при том њени творци занемарују стварност из које бунтовни песници бране
13