С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
онда његове вене почињу да теку „ из књига“, одакле сам собом „ исцељује речима“ које га од замуклице бране јер, увек траје „ потрага за песником“ који упорно „ кисне“ на невремену свог певања одан речима и води која га топи и односи у стихове.
Уморан годинама залуду грешком избрисане следим трагове рођења
Не тражим много понекад озлојеђен да киснем у градском предграђу и кришом лице умијем кишом коју су немарно други превидели
Песник је тамо где је крв његова расипана( Бојић, Дис, Миљковић), пред стварном и ином Плавом гробницом. Зато је Попац као подневни ходочасник „ на Крфу“, стратишту нашег рода, тамо где треба будити свест и снагу за тамо и назад, потребна нам је снага за опстанак и певање о „ крви стиснутој / у звезданој прашини“. Оно што је њега озбиљно забринуло јесте „ препознавање“ удаљавања човека од себе, улазак у неприлагођену фрагментацију туђества које се олако прима и потире свако лично сопство. То брине песника који у „ свакодневици“ понављања он то открива „ под перикама“ док миришу на восак. Биће касно, каже песник Зосим Попац: „ Кад се ципеле саме запуте / у сећање грумена земље / који неко равнодушно баца.“
Нема савршеног богатства, нема „ савршеног сиромаштва“, тим пре што је „ судњи дан“ у сталној близини одвајања од стеченог стања, од смрти. Песник то види као дно на које нас доводи виртуелност а да при том њени творци занемарују стварност из које бунтовни песници бране
13