Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 52
Суштина поетике | часопис за књижевност
У стану га је запахнуо сладуњав оријентални мирис.
Гореле су ароматичне свеће и миришљави штапићи и
осветљавали слабим пламичцима полумрачну просторију.
Сенке су играле по зиду и свему давале призвук тајанства.
Слаткаст мирис га је помало гушио. Ускоро се и она појавила у
неглижеу црне боје, са распуштеном тамном тешком косом,
оног истог мириса који се ширио станом. Гушило га је све
више. Загонетно га је гледала, и затим затражила да скине сву
одећу. Покорно се повиновао захтеву. Осетио је цело њено
топло и велико тело на себи, затворио очи... Одједном нагло
се одмакла од њега.
− Па ти изгледа не желиш да се играш са мном −
подсмехнула му се.
На свој ужас, схватио је да га је властито тело издало, да
не одговара на његову силну жељу, већ лежи млитаво и
немоћно. Убрзано се смањивао и постајао све сићушнији у
огромном кревету те страшне жене... Посматрала га је
неколико тренутака сажаљиво, па се зацерекала... Младић је
са врха три степеника незаустављиво клизио ка ивици, а онда
се стрмоглавио у суноврат, и падао, падао, падао, праћен
заглушујућим цереком... Пробудио се обливен знојем, у глави
му је тутњало. Утрчао је у купатило и заурлао на свој одраз у
огледалу, немоћно ударајући по стаклу:
− Ко си ти?! Изађи из мене! Одлази! Остави ме на миру...
Ударио је јаче, и мрежа пукотина распрострла се преко
глатке површине огледала. Из новонасталог мозаика гледало
је једно закрвављено око.
− Ти си ја. Ја сам ти. Не могу... − јецао је несрећни
младић. − Не могу напоље из ових решетки. Узми ме већ
једном. Предајем се...
***
Спаран летњи дан. Двојица познаника, након посла,
пијуцкају пиво у башти једног кафеа. Поред њих, сав занет,
52