Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 51

Суштина поетике | часопис за књижевност
Учинило му се да га враголасто посматра, она жеравица
у оку искрила је скоро заслепљујућим сјајем. Хипнотишућим.
Нека миришљава мекота и слаткаста топлина избијале су из
ње, неодољиво се шириле и испуњавале читав простор. И
ваздух. Хтео је да одговори нешто, али уста су му се осушила и
језик залепио за непца. Изненада, пришла му је сасвим близу
и шапнула на уво:
− Ако желиш да се играш, сврати код мене вечерас. Моја
адреса је...
Осетио је њен дах на ли цу. Крв му се сјурила у образе.
Сав се сплео. Речи које је чуо одјекивале су му у ушима и
парале мозак. У грудима је лудачки тукло. Толико је чекао тај
тренутак, а сад се коначно и десио... Али, тек што га је
обузела еуфорија, лака сенка прешла је преко поља светлости
на небеским висинама на које се неочекивано узнео, и сјај као
да је почињао да бледи... Зазебло му је око срца... Однекуд, из
дубина, јављао се притајени злокобни глас, нешто подмукло
и мрачно помаљало је своју мрску главу. Преплавио га је
познати талас страха. Слутња да ће се нешто ужасно
догодити. Тупо је зурио у под ауле, не могавши да се макне с
места, док се она већ удаљавала и нестајала кроз тешка
двокрилна врата, у кишно и тмурно предвечерје. Тако је остао
дуго, док се није пренуо, у чуду како се и зашто ту затекао.
Онда се сетио кишобрана, устрчао по њега уз степенице, још
брже слетео доле и заглавио на врата.
То вече провео је као у бунилу, није ништа ни чуо ни
видео око себе, на брзину се истуширао и пресвукао и већ је,
као без душе, трчао улицом, у потрази за адресом која му је и
даље одзвањала у ушима. Истовремено са узбуђењем, кочило
му је удове оно осећање страха, али чврсто је одлучио да му
не попусти, да га не слуша, да га надвлада бар једном у
животу. Овај пут се неће предати, неће устукнути кад му је
већ пут отворен. Пут у задовољство чула. Стигао је и
позвонио на врата са реченим бројем. Зачуло се
− Уђи, отворено је.
51