Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 50
Суштина поетике | часопис за књижевност
вежбама, мада увек у току, та жена није одисала путеношћу
која зрачи и сажиже око себе. Ако ју је и имала, била је
скривена негде дубље, даље од површног погледа. Док је
редовно хватао белешке, младића је у једном моменту најпре
коснуо њен глас. Дубок, мек, а једноставан и питак као вода.
Никад до тада на њега није обратио пажњу. А онда је подигао
главу и по први пут сусрео се јасно са њеним очима. Учинило
му се да је нешто заискрило у њима, као жеравица, да би се
брзо сакрило испод сенки дугих трепавица. То га је још више
заинтригирало. Убрзо није могао да не призна себи да је
посматра са дубоким и топлим уживањем које му се разлива
по телу. Још је ревносније обављао задатке, јурио на њене
вежбе и очајнички вребао било какав сигнал од ње да је он
тај, да га је одабрала. Али ништа се нарочито није дешавало,
вежбе су текле уобичајено, постављала му је питања и
одобравала одговоре тоном истим као и увек, ниједна нијанса
у гласу или гримаса на лицу нису одражавале скривено
значење и жељно очекивани позив. То је већ почињало да га
мучи на јави, а настављало се и у сновима. Сав у непрестаном
грозничавом ишчекивању, осећао се као да копни од неке
тешке а невидљиве болести, која га слама и црпи.
Једног тмурног поподнева по завршетку предавања,
излазио је са факултета. Хладан ветар ошинуо га је по лицу и
попрскао са неколико капљица кише. Машио се за кишобран
и схватио да га је оставио унутра. Кренуо је назад и на путу до
слушаонице, у аули, у дну степеница, стајала је она. Попут
привиђења, изашлог из његових снова, да га мучи својом
демонском снагом. Застао је као укопан. Она се поздравила са
особом с којом је разговарала, и на његово запрепашћење,
упутила се равно њему. На чудно испражњеном ходнику није
било никога осим њих двоје.
− М..., обратила му се по презимену − нешто си ми много
расејан ових дана. Тачно ти одговараш, као и иначе, али као
да су ти мисли негде другде. Питам се где.
50