Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 49

Суштина поетике | часопис за књижевност
друге године филозофије. Другови су га у шали звали светац,
због његовог увек уздржаног и безмало непорочног владања.
Није се љутио због свог надимка, мада га је он у себи често
мењао у демон. Како би Сократ рекао, даимонион. Није знао ни
у којој мери би могао своје унутрашње биће да изједначи са
сталном присутности једне тамне а моћне силе, која је
диктирала његове поступке. Питао се како изгледа живот на
терену апсолутне слободе од те спутавајуће ригидне власти.
Није давао одушка себи ничему у чему су његови другови
обилато уживали, и то не по својој вољи већ по снази тог
неумољивог рестриктивног нагона изнутра, чијег је његово
тело било заробљеник. Осећао је да се мора некад и некако
одупрети сили која га меље и сатире, притиска му груди,
крати дах и претвара у темпирану бомбу. Како то да сви све
могу, само ја не могу ништа и никад? Осим да учи, ради и
размишља. У томе је, без сумње, предњачио над својим
друговима. Али то му није давало никакву сатисфакцију.
Желео је да буде мање паметан, мање успешан у обављању
задатака, а више као остали. Знао је да је одавно време да
буде са неком женом. Идеја о ж