С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
као месечар, пролази проћелав човек од неких четрдесетак година, у раздрљеној кошуљи, запуштен, млатара рукама и лови њима нешто по ваздуху, расправљајући се са само себи видљивим саговорником. − Ех, шта се направи од човека... − Па ко је овај лудак? − Ма М..., из моје улице, ишао сам са њим у основну. Био јако добар ђак, после и најбољи студент, и онда, не знам, просто – пукȏ. Једни кажу заљубио се у неку професорку, асистенткињу, шта ли, па одлепио. Други да је ваљда преучио, ако ме разумеш. Не ваља ни само учити, а он никад није ни био баш као сав нормалан свет. И тако, у једном моменту само је стао, закочио се и није могао даље. Сад живи са мајком и оцем, брат му се одселио одавно. И није он нешто агресиван, никог не спопада, углавном је миран, седи кући и ћути, али тако некад му дође тај немир, па јури по крају, свађа се са неким у ваздуху, помиње некакву жену... Чуо сам да тако зна да оде и на други крај града, па га његови старци после нађу и врате кући, ужас... Жао ми је тих људи, ништа горе нема за родитеље... Оно, јесу увек били некако испрепадани, те не овамо, не тамо... Али сви су маторци такви, па и моји су били, него, ко је то зарезивао... Кажем ти ја, није добро само учити, обије се то, видиш, о главу, па шта ћеш после. А они моји магарци код куће не уче баш ништа, сигурно сад висе на игрицама. Да саспем ово пиво, па да идем да им подвикнем. Ма нек су само живи и здрави. Ајд’ у здравље!
Џорџ Атертон( дигитална слика)
53