Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | страница 158

Суштина поетике | часопис за књижевност
Арсен подиже главу, тури нос у шаку, стаде вртети
раменима лево и десно, и кроза стид а сасвим протегнуто
одговори:
— Ја не знам!
— Е, а ти треба да знаш, јер ћу ја по томе да судим, да ти
после не буде криво и да не рекнеш овај и онај!
— Јок ја!
— Добро! А сад иди док се ја размислим!
На ђеди, ко уме да чита, могао би одмах познати да је он
већ сасвим одлучио шта да ради и да је задовољан својим
планом.
То вече, кад седоше за вечеру, поређаше се људи по
старешинству, као и обично. Осим Радојке, жене није било
ниједне. Оне једу за себе. Само што по две-три служе људе.
Баш је био Анокин ред.
Док друге две уносе и износе јело и наслужују пиће, она
се наслонила леђима на врата и чачка нос.
Ђеда ама баш да је погледа. Сви ћуте. У Радојке бије ли
срце – бије! А Анока ништа и не сања!
Пошто се вечера, људи се почеше крстити и чекају на
ђеду, па да устају.
Ђеда отури испред себе комад хлеба, лажицу и
виљушку, нож тури у цагрије. Наслони се на лактове, погледа
унаоколо по свима, па стаде на Аноки.
Њу нешто штрецну. Отпусти руке низа се. Исправи се и
пође напоље.
— Чекај-де ти, кћери! — викну ђеда необично јасним
гласом.
Сви се тргоше. Тим истим гласом настави деда:
— Ти, синко... с тобом, чујем ... теби је сасвим неправо у
мојој кући и код мог народа!
Ко је још видео да женска глава што одговара? И Анока
ћути, али стегла руком своју рођену бутину, и нокти упадају у
месо.
Деда опет истим гласом и мирним лицем наставља:
158