С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
— Оном... једном... Зар ти да ми растуриш кућу? Арсен туњез, скамени се кад чу да ђеда све зна. Глас га издаде:
— Молим ти се, ђедо, ја не знам шта ћу! Опрости ми! Он пође руци. Деда трже руку:
— Одлази, немој ми поганити руке! Зар си ти мушко? Арсен окрете главу зиду и заклони очи рукавом од гуња:
— Ради, вала, од мене и од ње шта хоћеш! Мене убиј, а њу отерај! Да ти је богом просто! Немој ме само отурити од себе, живога ти Бога! Ђеди задрхта мало брада. Он хтеде да прикрије своју узбуђеност. Господствено се устури, диже главу у таван и накриви је мало:— Видиш, синко, сам си је изабрао! Јесам ли ти ја казао ни дела, ни немој?— Ниси, не дај, Боже! Свему сам сам крив. Ђеди поново полете брада носу. Он се поново укрути да изгледа важан:— Па сад ја да исправљам што си ти укварио!— Бог, па ти!— Е, ама ја ево не знам како. Да је била Радојка, она би опазила како се око набраних ђединих очију показа некака детињско-лукава самопоузданост.— Како те Бог учи!- рече Арсен.— А... ти... њу... онако... је ли она теби баш мрска? Арсен се збуни. Хтео би оћутати, ал ' ђеда сасвим упорно гледа правце у очи.— Намћор је!— Знам, знам! Ама ја питам: мариш ли ти за њу? Арсен опет ћути. Хтео би да избегне одговор, ал ' и ђеда сасвим упорно гледа у очи и ћути.
— Мора бити— рече Арсен— да је Бурмаз здраво мазио! Знаш, јединица му је! Деда као да изгуби стрпљење:— Чујеш ти, море, шта ја тебе питам?... Питам ја тебе: кажи ти мени, милујеш ли ти Аноку? То ти мени кажи!
157