С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
— Ја нећу то, док сам ја жив! Не дам ја да је моја кућа ма за које моје дете робија... Чујем да ти ове жене( он брадом показа пут кухиње)... да ти се ове жене натресају и пакосте! Ал ' ја сам овде господар!
Анока виде нешто злобно на ђедином збрчканом лицу. И поред мржње, она први пут осети некакву бојазан.
— Тебе све нешто задиркују. Све би хтеле да ти за њих све ринташ и радиш. Као да си ти дошла из неке голе куће!
Он се начини тако неспретно љубазан и нежан да се Аноки поче коса дизати на глави.
— Ал ' ја то не дам! Ја сам стар и немоћан, и тешко ми је самом дијанисати у толиком народу. И ево нећу више, ја сад...
Лице му се избечи, а усне му почеше дрхтати. Он поче страшно и промукло викати:
— Свима вама- слушај и ти, Радојка, и ти, Благоје, и сви остали!— свима вама и вашим женама заповедам да у свему слушате ову овде— руком која цепти као прут показа на Аноку— и нећу ништа да ми ради у кући, да не упрља господске руке. Ни вина да наточи! И убио га Бог који је и за шта не послуша или је и најмање у чем увреди!
Он скочи. Сиромах старац! Величанствен, па ипак смешан и жалостан. Дршће као пиктије кад изиђе напоље.
Сви се прекрстише. Устадоше. Чутећки прођоше поред
Аноке а све наокришке, бојећи се да је се које не дотакне. Страшан и ужасан бес раздираше Аноку. Као помамна улете женама у кухињу:— Јесте ли чуле, ви? Жене, па да не чују.— Ја хоћу сад да ми се простре под липом. Хоћу ђедино шиљте, Радојкин узглавак, Благојев губер; и хоћу ти, Петрија што ти је брат на робији, да узмеш подупирачу, па да растераш кокошке с липе и да сву ноћ стојиш више мене. А ко не послуша— " убио га Бог!" Еј, бре, јесте ли чуле?
Боже мој! Баш је човек неки пут гори од живинчета.
159