Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 178

Суштина поетике | часопис за књижевност
Кад је свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана
када га изабраше за вођу. На њему се не опажа никакве
промене.
Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица.
Обазреше се око себе, онако нагрђени и крвави, да виде
колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни
страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат,
брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли
преко пута и оставили га. Вођа је тако водио.
Помислише на толике другове и пријатеље, на толику
родбину која пропаде у том чудотворном путу, па их обузе
туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним
очима својим рођену пропаст.
Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим,
устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине:
— Куда ћемо?
Вођа ћути.
— Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби
поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом
оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се
спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе
упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада
преброј колико нас је још остало.
— Па зар нисте сви на броју? — процеди вођа не дижући
главе.
— Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј
колико нас остаде на овом несрећном путу! Погледај какви
смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо
овакве наказе.
— Не могу да погледам!...
— Зашто?!
— Слеп сам!
Настаде тајац.
— Јеси ли у путу вид изгубио?
— Ја сам се и родио слеп.
178