С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Неки доле угрувани и расрђени почеше га и псовати , али се он ни на то не осврташе .
Који су се срећније скотрљали и зауставили где на џбун или дрво , почеше с муком излазити из јаруге . Неко сломио ногу , неко руку , неко разбио главу , па га крв залила по лицу . Како ко , тек нико читав сем вође . Гледају вођу мрко , попреко и стењу од бола , а он ни главе да дигне . Ћути и мисли , као сваки мудрац !
Прошло је још времена . Број путника све мањи и мањи . Сваки дан однесе по неког ; неки су напуштали такав пут и враћали се натраг .
Од великог броја путника заостаде још дваестак . Сваком се очајање и сумња огледа на мршаву , изнемоглу лицу од напора и глади , али нико ништа не говори . Ћуте као и вођа , и иду . Чак и онај ватрени говорник маје очајно главом . Тежак је то пут био .
Из дана у дан се и од ових поче број смањивати , и остаде десетак друга . Лица још очајнија , а целим путем се , место разговора , чује кукање и јечање .
Сад више беху наказе него луди . Иду на штакама , обесили руке о мараме што су везане око врата . На глави сила од превоја , облога , тифтика . И ако би баш и хтели приносити нове жртве , нису могли , јер на телу готово и не беше места за нове ране и убој .
Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и најчвршћи , али иду ипак даље , то јест мичу се на неки начин са тешким напорима уз кукање и стењање од бола . Па и шта би , кад се натраг не може . Зар толике жртве , па сад напустити пут ?!
Сумрачило се . Гегају тако на штакама , док тек погледаше , а вође нема пред њима . Још по један корак , па сви опет у јаругу .
— А јаој , нога !... А јаој , мајко моја , рука !... А јаој ! — разлеже се кукњава , а затим само кркљање , јечање и стењање . Један је потмуо глас псовао чак и дотичног вођу , па умуче .
177