Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 176

Суштина поетике | часопис за књижевност
велика и дубока каменита јаруга, прави амбис. Обала тако
стрма да се није смело ни корачити напред. И одважни
застадоше и погледаше вођу. Он, оборене главе, намрштен и
замишљен ћути и одважно корача напред лупкајући штапом
пред собом то лево, то десно, по свом познатом обичају, а то
га је, како многи веле, правило још достојанственијим. Никога
он не погледа, ништа не рече; на његовом лицу никакве
промене, ни трага од страха. Све ближе амбису. Чак и они
најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као крпа, а
нико не сме ни речи да примети паметном, оштром и
одважном вођи. Још два корака па је вођа до амбиса. У
смртном страху, разрогачених очију, стукнуше сви, а
најодважнији таман да задрже вођу, па макар се огрешили о
дисциплину, а он у том коракну једанпут, други пут и
стрмекну у јаругу.
Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. Неки чак
почеше бежати.
— Станите, куда сте нагли, браћо! Зар се тако држи
задата реч? Ми морамо напред за овим мудрим човеком, јер
он зна шта ради; није ваљда луд да себе упропасти. Напред за
њим! Ово је највећа, али можда и последња опасност и
препона. Ко зна да још ту, иза те јаруге, није каква дивна
плодна земља коју је Бог нама наменио. Напред само, јер без
жртава нема ничега! — тако изговори онај говорник и
коракну два корака напред, те га нестаде у јарузи. За њим они
најодважнији, а за овима јурнуше сви.
Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали
оне грдне рупчаге. Би се заклео човек да нико жив, а камоли
здрав и читав, изићи не може из тог амбиса. Али тврд је
човечији живот. Вођа је имао ретку срећу, те се при паду
задржао, као и увек, на неком џбуну, те се није повредио, а
успео је да се полако искобеља и изиђе на обалу.
Док се дотле разлегаше кукњава и лелек, или се чујаше
потмуло стењање, он сеђаше непомичан. Ћути само и мисли.
176