Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 118

Суштина поетике | часопис за књижевност
савремене суочености са глобалном алијенацијом и угроженом
интимом.
Раскид између субјеката/објеката настаје услед
немогућности одржања еквилибријума, равнотеже између
родних сила у простору песме. Тада наступа тренутак за
радикални заокрет, за прекид: Све сам написала два реда ниже.
/ Више не желим / да приђеш ближе. / Једном се морало стати.
///
Сањарење твори круг око песничке рукотворине Биљане
Ђоковић. Њиме зачиње а завршава збирку. Ониризам у њеној
поетици има сакрални статус, он је интермедијалан што се
лако визуелно маркира у стиховима: Нека се не љуте сликари
снени, / посувши прахом, уљем од лана, / њихов је шапат
прекрио вапај / и корак лаган / згужвао смели. / (...).
Тишина као опозит оглашавању, оставља траг. Она је
неречено Друго, табу у тексту који настаје у дуготрајним
љубавним тежњама и чежњама којима је однос обремењен.
Зато се после стихова: Твоја тишина мени је света, / ја само
облаке газим./// једино може ставити тачка.
Ћутња као еманација тишине налази се на
селимовићемовском трагу губитка: Имам тишину за сведока, /
па како и буде. / Ћутање понизи ил' уздигне, / помери саставе, /
сломи и најјаче, / разбуди уснуле људе./ (...). Покровитељски
однос лирског ја извире из емпатичног односа према људима,
мелахоличним и усамљеним.
Уживљавање и узбуђење као контраст заустављености
и резигнацији у функцији је подизања енергије текста, како на
конотативном нивоу (жарење маште) тако и на денотативном,
дословном нивоу: Ноћас си угасио стих. / Нагло је плануо /
варницом праћен. / (...).
Фазе стваралаштва песникиње могу се назрети из
начина компоновања збирке. Препарацију, започету радом
базе мисли која се варира на теме љубави, остављености и
узбуђености, пре свега, инкубација идеја спецификује у
одређену песничку слику са доминантним симболом (водом,
118