С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ватром и сл.). У фази илуминације настаје сирово плетење стихова да би се у верификацији версификација фино обрадила.
Хладноћа се пројектује на мушки а ватра на женски принцип. Судар два принципа производи али не емитује узвишени кондензат- сузе. Замрзнута слика нема потенцијал да проговори људским. И како песникиња пева: Како то волим очи без сузе, / ледени поглед, / замало осмех./(...) Има ли крви / испод те коже? / Кад нема светињу, / кога он моли?///
Црна, њена бесцветна и ахроматска природа, део је једне од доминантних линија збирке, и то оне са ноктурналним тоналитетима: Опет почетка. / Поноћ и зна се, / познатим кораком ка тами./(...) Ако и нестанем, ако ме нема, / чува те летња врелина. / Сваки календар врати на петак, / додај на образ црну.///
Читање знакова обезбојавања, води нас ка херменеутичким упливима у тему дезоријентисаности преко сфуматизујућег, замагљеног колорита: Доле на обали / престају боје./ Клизе кроз маглу, / кораке броје./(...) Једном је боја била ко друге, / обичном плавом / прошла кроз дугу. / Сада га својим модрилом слама.///
Џепови у које песникиња смешта стихове о неподоношљивој тежини усамљености утамничености у самицу сопства, приказани су у песми Двадесет шеста. Мунковски крик опседа лирски субјекат који спас тражи у сажимању простора, гужвању облака.
Штимунг читаве збирке налази се у дијалектици тишине и певања, хладноће-леда врелине-шибице, слободе и заробљености, крика и мука. У том драмски крајње напетом простору, смештен је песнички свет Биљане Ђоковић. Због свега реченог, можемо рећи да се пред читаоцем пружа обиље могућности читања, уживања и интерпретирања Тридесет дана пуног месеца.
�
119