С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ватром и сл .). У фази илуминације настаје сирово плетење стихова да би се у верификацији версификација фино обрадила .
Хладноћа се пројектује на мушки а ватра на женски принцип . Судар два принципа производи али не емитује узвишени кондензат - сузе . Замрзнута слика нема потенцијал да проговори људским . И како песникиња пева : Како то волим очи без сузе , / ледени поглед , / замало осмех ./ (...) Има ли крви / испод те коже ? / Кад нема светињу , / кога он моли ?///
Црна , њена бесцветна и ахроматска природа , део је једне од доминантних линија збирке , и то оне са ноктурналним тоналитетима : Опет почетка . / Поноћ и зна се , / познатим кораком ка тами ./ (...) Ако и нестанем , ако ме нема , / чува те летња врелина . / Сваки календар врати на петак , / додај на образ црну .///
Читање знакова обезбојавања , води нас ка херменеутичким упливима у тему дезоријентисаности преко сфуматизујућег , замагљеног колорита : Доле на обали / престају боје ./ Клизе кроз маглу , / кораке броје ./ (...) Једном је боја била ко друге , / обичном плавом / прошла кроз дугу . / Сада га својим модрилом слама .///
Џепови у које песникиња смешта стихове о неподоношљивој тежини усамљености утамничености у самицу сопства , приказани су у песми Двадесет шеста . Мунковски крик опседа лирски субјекат који спас тражи у сажимању простора , гужвању облака .
Штимунг читаве збирке налази се у дијалектици тишине и певања , хладноће-леда врелине-шибице , слободе и заробљености , крика и мука . У том драмски крајње напетом простору , смештен је песнички свет Биљане Ђоковић . Због свега реченог , можемо рећи да се пред читаоцем пружа обиље могућности читања , уживања и интерпретирања Тридесет дана пуног месеца .
�
119