С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
мирис сатри. / Пусти ту истину да сама тече. / Нека се локва од речи прави. Одговорност за евентуални неуспех носи овде жена, психички јачи пол.
Море садржава у сржи свога феномена воду, а она је симбол који увире у жену, у женско. Из мора се родио живот. Маренална магија улива у жену снагу а то се види када се пева: Нисам се предала, само сам дала / покретом усне пола од речи. / Па сам извуци испод корала / запалу жилу и брзо спречи. Маниристички песникињин манир којим се постиже версификациона орнаментика једна је од виталних жила збирке.
Надахнуће и напетост доводи до сапетости, гласа-којипоје. Ја је непомично, скамењено а жељно: А сад ме слушај. / Слободно седи. / Нисам се макла од старог зида. /(...) / Напиши писмо, / понеси дрво,/ оно ће стићи тамо где ми смо,/ бришући стакла,/ кренули прво. /(...). Сопство показаним ставом скреће у сенку, у простор сиве еминентности, у господарење пасивношћу.
Њихање гласом, хармонијско осциловање душе и тела, материје и духа, сигнал је опуштања, препуштања и осећања жељене безбедности у мушком присуству. Оно је супституирало негативни, доминирајући мушки принцип: Личиш на њега. / Исте су очи. /(...) Твој глас ме њише / у истом кругу, / слика ми сенке / по руци меко. /(...).
Оксиморонски откуцаји противречности пулсирају десетом песмом у којој је показано океанско осећање жеље да се припада целом свету и песникињина лексичка и ритмичка обдареност: Како су испразне речи о нама. / Како је гласна наша тишина. /(...) / Како је мутна наша бистрина. /(...) / Како је неважно куда се пошло. /(...).
Празнина која зјапи у осмој песми, једно је од лица паралаксе, сагледавања предмета из нама ишчашеног угла: Може ли песник волети песму / која му враћа ноћи празнине? / Хоће ли године донети осмех? / Прекрити бору? / И суза чесму? /(...). Патос којим можемо проживљавати ову песму, последица је
117