С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
мирис сатри . / Пусти ту истину да сама тече . / Нека се локва од речи прави . Одговорност за евентуални неуспех носи овде жена , психички јачи пол .
Море садржава у сржи свога феномена воду , а она је симбол који увире у жену , у женско . Из мора се родио живот . Маренална магија улива у жену снагу а то се види када се пева : Нисам се предала , само сам дала / покретом усне пола од речи . / Па сам извуци испод корала / запалу жилу и брзо спречи . Маниристички песникињин манир којим се постиже версификациона орнаментика једна је од виталних жила збирке .
Надахнуће и напетост доводи до сапетости , гласа-којипоје . Ја је непомично , скамењено а жељно : А сад ме слушај . / Слободно седи . / Нисам се макла од старог зида . / (...) / Напиши писмо , / понеси дрво ,/ оно ће стићи тамо где ми смо ,/ бришући стакла ,/ кренули прво . / (...). Сопство показаним ставом скреће у сенку , у простор сиве еминентности , у господарење пасивношћу .
Њихање гласом , хармонијско осциловање душе и тела , материје и духа , сигнал је опуштања , препуштања и осећања жељене безбедности у мушком присуству . Оно је супституирало негативни , доминирајући мушки принцип : Личиш на њега . / Исте су очи . / (...) Твој глас ме њише / у истом кругу , / слика ми сенке / по руци меко . / (...).
Оксиморонски откуцаји противречности пулсирају десетом песмом у којој је показано океанско осећање жеље да се припада целом свету и песникињина лексичка и ритмичка обдареност : Како су испразне речи о нама . / Како је гласна наша тишина . / (...) / Како је мутна наша бистрина . / (...) / Како је неважно куда се пошло . / (...).
Празнина која зјапи у осмој песми , једно је од лица паралаксе , сагледавања предмета из нама ишчашеног угла : Може ли песник волети песму / која му враћа ноћи празнине ? / Хоће ли године донети осмех ? / Прекрити бору ? / И суза чесму ? / (...). Патос којим можемо проживљавати ову песму , последица је
117