С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
лексичке мреже, па у сликама другог треба формирати систем кључних речи. Речи у себи носе идеологију, нарочито оне које се не преводе већ се преузимају и одражавају апсолутну страност. Кључне речи за имагологију би биле: стран, туђ, далек, непознат, преко, на другој страни, непознат сам себи, нецеловит, оно споља, изгубљеност. То је осећај уметника да суштина није у њему, него је споља, отуђена од њега. Уметник осећа располућеност, расцеп, стрепњу, да је размрвљен, да се не појављује ЈА као ЈА него ЈА као ДРУГИ, стран самом себи.
Тако књижевност од уметности речи долази до дефиниције једног од видова културне праксе који у двосмерној комуникацији изражава и одређује један мање или више кохерентан културни простор( Гвозден 2003. 23). Литература не само да преузима него и ствара слике о другом бивајући потпора или негација постојећег система вредности. Ако га подржава писање се претвара у идеологију сматра Карл Манхајм, а ако га подрива оно је утопистичко. Идеолошко писање је позитиван или негативан стереотип, а утопијско је ексцентрично окренуто аутору или групи и њиховој идеји. Природа имаголошког истраживања налази се између ова два пола с тим да идеолошко посматрање другог доноси потврду присутних схватања писца, а утопијско доноси нове видике и ново читање.
Овакво проучавање може да доведе до јаснијих паралела између књижевности и историјских низова јер се управо бави оном сфером непосредног додира литерарног текста са стварношћу и оно заправо треба да нагласи нестваран и транзитиван карактер који стварност поприма током времена.
Свима је познато да људи одрасли у оквирима једне културне традиције другачије виде свет од оних који су одрасли и васпитани у складу са различитим цивилизацијским тековинама. Исто тако, познато је да се прошла времена разликују иако је то увек људски, то јест језички
88