С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
прихватљива, да ли је књижевни текст био интерпретабилан. Говори се о алтеритету, а не о идентитету.
Ко је странац?
Странац у књижевности отвара низ питања на која треба одговорити пре него што се упустимо у проучавање неког дела. Ко је странац? Зашто је он странац? Прва разлика коју уочавамо била би језик којим говоримо, дакле сви који не говоре српски језик за нас су странци. Ово је могуће подвести под културолошки образац доживљаја стварности јер све што бива створено утемељује се у односу на нешто друго, свако књижевно дело темељи се на неком другом и надовезује се на историју књижевности. Сагледавајући страно констатујемо да оно што није моје, оно што ми не припада и што нисам ја – већ је страно мом бићу( Шукало 2003. 10). Књижевну слику, Данијел-Анри Пажо дефинише као скуп идеја о страном које се процењује кроз процес литераризације али и социјализације. Имагологија се, дакле бави не само књижевним аспектима литерарног дела већ и функционисањем друштва и везама друштва и књижевности. Овакав приступ открива књижевне оријентације, традицију и интелектуалне оквире.
Имаголошким методом проучавају се доминантне развојне линије друштва и књижевних система. Национална књижевност се ослања на претходнике и наследство, на стереотипе, док се компаративна слика ствара насупрот постојећим обрасцима. Слика је интертекстуална / интердискурзивна конструкција: конвенције и општа места наслеђена из постојеће текстуалне традиције потпуније осветљавају искуство другости( Гвозден 2003. 30). Доминантне линије друштва стварају стереотип, који није прави знак него сигнал, сведен на једнозначно, разумљив само у контексту. Он носи једну поруку у минималној форми, па је моносемичан, али у комуникацији је максималан. Њега Пажо види као резиме. Зато је за имагологију важно испитивање речника
87