С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
“ Нисам ја дошао да са вама пијем чај. Понајмање да вам причам о својим проблемима. Моји родитељи су желели да се ја данас овде појавим, али ја њима нисам обећао да ћу бити велики пијаниста. Штавише, обећао сам им само да ћу долазити како би ми купили аутомобил за осамнаести рођендан. Надам се да се разумемо. Ви ћете добијати новац као да сте ми држали часове, а како у кући немамо наштимовани клавир, и ја увек вешто избегнем све њихове глупе пријеме, нећу бити приморан да демонстрирам своје квази клавирско умеће. И тако, сви су на добитку.”
Осмех који се том приликом појавио на Немањином лицу уплашио је учитељицу.
“ Немања, ако погледаш ове фотографије сам ћеш схватити да ја никада на то нећу пристати.” Озбиљно, чак помало и грубо одговорила је том, још увек дечаку, смелом да свакоме каже све у лице.
“ Ја сам заволела те људе, не зато што су постали познати и што ме нису заборавили, већ зато што су израсли у праве људе. Скромне, одмерене и пре свега, добре. Великој већини њих уопште нисам наплаћивала, јер они часове и нису могли да плате. Тако да, твој предлог, ја не прихватам.”
Немања је опет оставио направу која је све време испуштала неке чудне звуке.
“ Ви сте, значи, од оних поштених људи који се држе својих принципа и заједно са њима и пропадају”, дрско је узвратио.“ Мени је то најмањи проблем, рећи ћу родитељима како нисам задовољан вашим подучавањем, а они ће ми, ако и даље инсистирају на часовима, већ лако наћи новог учитеља који ће пристати на моју и више него пристојну понуду. Ипак је данас велика криза, људи лако прелазе преко својих ПРИНЦИПА.” Ту реч је јасно нагласио, са помало уздигнутим, подругљивим тоном.
“ Мислила сам да си ти фин младић”, тихо је проговорила учитељица.
“ Ха, чујте, фин”, насмејао се гласно.“ То данас не спада у комплимент. То је, учитељице, као када некоме кажете да је глуп, или сачувај Боже, неспособан. Ја сам освешћен, добро сам
74