С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ноту а затим је пронаћи на клавијатури. Најлакши за свирање су италијански шлагери, али о томе ћемо неки други пут. Сада је битно …” Ту Немања отреснито одмахну руком, остави телефон поред клавира и погледом који је вирио испод мало дуже косе пресече њену реченицу.
“ Да се разумемо, учитељице. Ја сам овде само из једног разлога, иначе ми никада не би пало на памет да своје најлепше године проведем свирајући Моцарта или оног другог, како се зваше … Бетовена. Моји родитељи желе да им син буде попут деце амбасадора са којима се они друже, да трчкарам по пријемима разних новопечених богаташа како би се они хвалили сином који без грешке свира композиције силних напаћених музичара. Очајнички желе да се уклопе у свет снобова. Тако да, предлажем, седећу овде са вама свакога дана, нећемо ништа учити јер не желим да будем део њихове игре. А уосталом, не волим клавир. Клавир је ствар прошлости.”
Учитељица је све време с пуном пажњом слушала ово неочекивано излагање, ни у једном моменту не помисливши да почне са убеђивањем, са причама како клавир никада не може да изађе из моде и како је лепо да, независно од својих родитеља, макар проба да научи стварање нота. Само је ћутала, а када је Немања поново узео телефон у руке, правивши се да се малопређашњи разговор није ни десио, устала је са столице и изашла из просторије. Није је било свега неколико минута, а онда се вратила са албумом пуним слика њених ученика.
“ Видиш, он је сада познати пијаниста”, прстом је показивала на малог осмогодишњег дечака које је седео поред истог тог клавира и правио се да затворених очију свира неку озбиљну композицију.“ На тој слици се претвара да изводи Рахмањинова. Сада ми шаље разгледнице и скромне поклоне где год да оде, и ни у једном писму ми се не захваљује на ономе што сам га научила, само спомене како му је било лепо да са мном пије чај и дуго разговара о свему.”
Немања је, сада већ пажљивије, слушао причу уз коју је учитељица повремено уздисала.
73