С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Већ је прошло пет сати а њених гостију није било. Таман када се запитала да ли ће уопште доћи, зачула се дуга звоњава на вратима. Пребацивши шал преко рамена, више из навике него из потребе, љубазно је отворила улазна врата. На прагу је стајао младић од петнаест, шеснаест година, а иза њега су се стајали његови родитељи.“ Новаковићи, драго нам је”, представио се господин.“ Задовољство је моје”, узвратила је, показујући руком у правцу собе.
Прво што је запазила јесте да су јако лепо одевени. Младић је носио браон одело, а по изразу његовог лица могла је јасно да уочи незадовољство том одевном комбинацијом. Његов отац, старији господин од неких шездесетак година, био је у тамном сивом оделу са црном краватом, док је мајка носила црвену хаљину са брошем у облику цвета. Пар је гледао или на сат, или се нервозно окретао око себе.
“ Ово је Немања”, рекла је госпођа.“ За почетак ћете радити са њим сат времена дневно, а касније зависно од његовог напретка.”“ Поштено”, изустила је учитељица. Младић је безвољно ушао у собу која је мирисала на чај, све време прелазећи кажипрстом преко огромног телефона.
“ Доћи ћемо по њега чим се заврши пријем”, већ у одласку је довикивала лепо одевена госпођа.“ Немања, сине, пази на часу.”
“ Аха”, промрмљао је младић, и даље не одвајајући поглед са те чудовишне направе.
“ Изволи, удобно се смести па да лагано кренемо са нашим првим часом. Јеси ли икада покушавао да свираш на клавиру?”, упитала је.“ Не”, погнуте главе кратко је рекао младић.“ Добро, почећемо од пар основних ствари. Не би требало да ти буде тешко да савладаш уводну лекцију, личиш ми на паметног младића”, кроз неуверљив осмех је покушала да започне разговор.“ Видиш, учење нота је као када човек учи да чита. Једино што је важно за свирање клавира јесте прочитати
72