С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
међужанровска дела. Тих конкурса нема више од 7-8 у току године, а у најбољем случају их има десет. Главна разлика у односу на претходно наведене могућности је у томе што су резултати свих ових конкурса објављивање само по једне књиге. И то ствари, за неафирмисане писце, чини знатно компликованијим, из неколико разлога.
Најпре, из неког необјашњивог разлога, конкурси на којима се објављује само једна књига, у поређењу са онима где се објављује више књига, буду засути рукописима. На такве конурсе се неретко јави и по сто и више аутора који конкуришу само за једну књигу. Јасно је колико све то умањује њихове шансе за објављивање.
Друга ствар, и најважнија, је питање жирија. Један неискусан учесник конкуса жири посматра као неку тајанствену, мистериозну групу, која о победнику одлучује по неким својим, јасно одређеним и непроменљивим, егзактним критеријумима. Непотребно је и наглашавати да је такво виђење погрешно. Жири чине људи од крви и меса, са свим својим врлинама и манама, и који одлучују по свом личном укусу. Просто, у руке члана жирија може доћи књига песама која је по карактеристикама и квалитету равна најбољим песмама Јована Дучића. Али ако је дотични љубитељ и поштовалац дела Жака Превера или Чарлса Буковског, јасно је да о таквој књизи неће ни секунд размишљати. Штавише, неће је ни прочитати. Отвориће је, видеће да је сваки стих на свом месту, да су строфе сређене под конац, згрозиће се и прећи на следећу, тражећи ону која њему одговара.
Нема сумње да је такав приступ оцењивању дела неправедан. Излишно је говорити да због таквог приступа веома велики број врхунских дела и даље стоји у фиоци. Али, то је дозвољено и против тога се, у оваквом систему, мало шта може. Једноставно, жири је позван да у складу са својим ауторитетом, по свом мишљењу, по свом укусу и по својим осећањима донесе свој суд. А на чему се заснива нечији углед, како се постаје ауторитет у некој области и зашто су
67