С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ауторитети управо ти људи који јесу, да ли су они заслужили да се зову ауторитетима, то је друго питање и делимичан одговор на њега би изискивао опсежну историјско-социолошку студију од неколико хиљада страна.
Стога, учесник конурса мора узети у обзир да жири одлуку доности по свом личном укусу и да само гледа оно што је њему лепо или му није лепо. Зато је неопходно, ако је икако могуће, пре но што се рукопис пошаље на неки конкурс, сазнати ко су чланови жирија. Веома је важно сазнати ко су људи који ће одлучивати о судбини ваше књиге, каква су им интересовања, којем књижевном правцу теже, или шта и како пишу, пошто се у жирију у многим случајевима налазе писци. На основу тога се може сазнати да ли уопште има сврхе слати рукопис на одређени конкурс, јер ако пишете китњасто, са доста архаизама у реченицама, а у жирију се налази Марко Видојковић, шансе за ваш успех су релативно мале.
Нарочити опрез је потребан када се рукописи шаљу на непознате конурсе које организују мала места и који се често организују једном и никад више. У таквим конкурсима крије се тамна и криминална страна књижевности, јер се конкурси могу расписати са циљем да се објави једно, унапред одређено дело, попут расписивања тендера са циљем да се на њему изабере једна одређена фирма. Такви конкурси могу бити смишљени унапред и расписују се само форме ради, а остале учеснике коштају времена, живаца и новца.
Дакле, када се саберу све могућности да обични смртници бесплатно објаве своју прву књигу, резултат износи око двадесетак књига годишње на територији Србије. У тај број спадају и конкурси који дозвољавају учешће афирмисаним ауторима, тако да је број аутора који су до прве књиге дошли не машајући се руком за сопствени џеп, збиља јадан.
И када се све те муке преброде, када се после много потрошеног новца на штампање рукописа и плаћање пошта-
68