С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Један од циљева овог текста јесте да констатује чињенично стање у земљи, а не да обесхрабри младог писца.
Многима прва књига служи као пука библиографска јединица, која се у погодним приликама поносно наводи. Када је негде, најчешће приликом учешћа на неком конкурсу или писању каквог текста за часопис, неопходно навести биобиблиографске податке, прва књига добро послужи да попуни уобичајену празнину на овом другом месту. А није ни нека тајна да они који имају објављену књигу, ма каква она била, на многим конкурсима, често незаслужено, много боље пролазе од оних који немају књигу.
Али за оне озбиљне, који живе за књижевност и који живе књижевност, прва књига представља нешто што је неретко занемарљиво, нешто од не претерано великог значаја, нешто што не доноси новац, славу, успех, признања, али нешто без чега се не може. А то је почетак. Свако ко креће на далек пут, рекао је једном неки паметан човек, креће првим кораком. Свако ко намерава да пише и објављује, креће првом књигом.
Колико је аутору овог текста познато, у Србији постоје три издавачке куће које бесплатно објављују књиге, или би барем тако требало да чине. То су Српска књижевна задруга, Лагуна и Матица српска. Неафирмисани аутор може, без гриже савести да отпише прве две. Критеријуми по којима Лагуна објављује књиге су мање-више познати. Писац мора да је проверен, опробан, да има своју читалачку публику, једном речју, да је финансијски исплатив. То у Лагуни, уосталом, и не крију. У СКЗ-и одлуку о томе шта ће бити објављено а шта не, доноси уређивачки одбор, који се састоји од више чланова, и који, разуме се, у први план ставља своје старе и опробане писце. Пошто већина тих старих писаца пише барем једну књигу годишње, а понекад и више, у буџету СКЗ-а намењеном за објављивање нових дела често не остане средстава ни за старе писце( хиперпродукција), тако да о неафирмисаним ауторима не може бити ни говора. Али, ипак треба напоме-
65