С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
она која спава светло је мог мрака и моја најлепша бол са њом сневају сунцокрети шуморе воде шапућу траве питања имају одговоре кајање стид
оној која спава осмехнутој у вечност песма је друго име она је непролазна мисао моје једино сећање ја бдим док она спава и чувам од заборава
●
ТВРЂАВА
Кишна сећања у лагуме свести прокапљу. Јутро искашљава мемлу. Mрви нас слутња куд могу одвести – у непочин поље, непребол земљу.
Локоти стражаре криком. Забрављен прозор – видик. Ћутање боји зид. Сати у неврат, име у непомен... На крају света – ни рид, ни пев, ни вид.
С бедема рог. У опкопима Ништи. Над главом пуца бич, лелечу кости. Кад дан занеми – мрак провришти из јазбине, обести, суровости.
59