С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
она која спава светло је мог мрака и моја најлепша бол са њом сневају сунцокрети шуморе воде шапућу траве питања имају одговоре кајање стид
оној која спава осмехнутој у вечност песма је друго име она је непролазна мисао моје једино сећање ја бдим док она спава и чувам од заборава
●
ТВРЂАВА
Кишна сећања у лагуме свести прокапљу . Јутро искашљава мемлу . Mрви нас слутња куд могу одвести – у непочин поље , непребол земљу .
Локоти стражаре криком . Забрављен прозор – видик . Ћутање боји зид . Сати у неврат , име у непомен ... На крају света – ни рид , ни пев , ни вид .
С бедема рог . У опкопима Ништи . Над главом пуца бич , лелечу кости . Кад дан занеми – мрак провришти из јазбине , обести , суровости .
59