С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
и сневам док дуго бдим и видим видим све оно што је у ово моје
смејем се псујем пркосим живим о води мислим на хлебу ћутим мајчиним млијеком казујем у ветар у ветрењаче
и равно и плавно и рујно и нујно све давно где сам и што јесам
па станем и дрхтај смирим и мирим мирим оно некада са овим сада
●
УСПАВАНКА
ону која спава виђам у ноћима пуног месеца долази у дуге бесанице у моја заветна ћутања дахом милује освите погледом дозива сумраке између њих столећа
58