С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Познао бих ти смијех , видио очи – иако мрак је , и ноћ је … Све би засјало тобом ! И дуго , дуго , послије , док мјесец би кровов ' ма скак ' о срећу бих дијелио са пустом мојом собом !...
А не знам . Не видим ништа . Да ли вољен сам , жено , јер ме данима болиш ? Тијесан себи сâм сам и тако тужно мали у овај час – кад не знам да ли ме лудо волиш !...
●
МОЋ ВОДОПАДА
Приђоше пољу . Она рече не . Стаза се затим вијугну у хлад . Прођоше шумом . Она рече не . Кроз сумрак већ се осијав ' о град .
И опет траве , па грање , па друм ( неке се сјенке узмутише зле ), однекуд кроз ноћ дојавну се шум – она рече да , она рече не .
Маглина поче да исплиће кош од замке слатке слаже нит по нит . Не , рече она : само мало још , скренуше потом низ путељак скрит ;
још мало само , и још мало , гле : пред њима ријека сламала се сва , од водопада трептало је тле – она рече да , она рече да .
43