С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Познао бих ти смијех, видио очи – иако мрак је, и ноћ је … Све би засјало тобом! И дуго, дуго, послије, док мјесец би кровов ' ма скак ' о срећу бих дијелио са пустом мојом собом!...
А не знам. Не видим ништа. Да ли вољен сам, жено, јер ме данима болиш? Тијесан себи сâм сам и тако тужно мали у овај час – кад не знам да ли ме лудо волиш!...
●
МОЋ ВОДОПАДА
Приђоше пољу. Она рече не. Стаза се затим вијугну у хлад. Прођоше шумом. Она рече не. Кроз сумрак већ се осијав ' о град.
И опет траве, па грање, па друм( неке се сјенке узмутише зле), однекуд кроз ноћ дојавну се шум – она рече да, она рече не.
Маглина поче да исплиће кош од замке слатке слаже нит по нит. Не, рече она: само мало још, скренуше потом низ путељак скрит;
још мало само, и још мало, гле: пред њима ријека сламала се сва, од водопада трептало је тле – она рече да, она рече да.
43