С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
На некој грани трава расте , на некој ливади грање пласте ( зле воде гмижу наопако ); над хумовим дивљач лове , по хумовима звијезде плове – зашто је тако ?
Грко ми небо кроз косу рије , простором мојим лишће гњије , јаблана немам . Тамне су моје ријечи , све тамније , тужне су моје лађе , све тужније , куд се то спремам ?
Антологија српске поезије ( 1847-2000 ) – Ненад Грујичић
●
ПЈЕСМА ТИХА
Ништа , ништа не видим . Пијан од љубави сањам језера давна , ријеке , острва она знана ; испијам жедним оком пожаре оне далеке .
Да сагорим , да отхујим – шта ли ? О крика овог и срца овог да није : свему би се , свему би се тако радовали ко оне птице , на грани , птице двије .
Проћи ће воз , кроз жита , подно звијезда , пронијет хуку , прозора безброј , лица . Хоћеш ли ми , селицо , махнути из свог гнијезда – из купеа неког без сијалица ?
42