С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
На некој грани трава расте, на некој ливади грање пласте( зле воде гмижу наопако); над хумовим дивљач лове, по хумовима звијезде плове – зашто је тако?
Грко ми небо кроз косу рије, простором мојим лишће гњије, јаблана немам. Тамне су моје ријечи, све тамније, тужне су моје лађе, све тужније, куд се то спремам?
Антологија српске поезије( 1847-2000) – Ненад Грујичић
●
ПЈЕСМА ТИХА
Ништа, ништа не видим. Пијан од љубави сањам језера давна, ријеке, острва она знана; испијам жедним оком пожаре оне далеке.
Да сагорим, да отхујим – шта ли? О крика овог и срца овог да није: свему би се, свему би се тако радовали ко оне птице, на грани, птице двије.
Проћи ће воз, кроз жита, подно звијезда, пронијет хуку, прозора безброј, лица. Хоћеш ли ми, селицо, махнути из свог гнијезда – из купеа неког без сијалица?
42