С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ВУК СРБИЈИ
У тој тами дугој бљешти моја луча , Србијо , из канџи излети још млађа ! Слутим зору бријегом кроз крв која кључа за твоју слободу , за све што се рађа .
Избјегох , ал ' твој сам до дна , задње нити , зар могу не вољет дом тај , своје краје ? И овдје , у св ' јету , ја ћу с тобом бити међ ' нама даљина макар колика је .
Јер знам чежње твоје , твој сан , твоје наде , знам ширину душе и љубав без мјере , твој мрак знам дубоки , и тугу , све јаде , сву бол коју болиш , све то што те ждере .
Знам шта оком плане . мрко , усред уза , крену л ' чете листом , бљесну ли шишане ; знам ти сваку мис ' о , сву горчину суза , гњев твој предубоки , ланце покидане .
Земљо моја родна ! Знам и глад , и хајке , кевтања , и сплетке , и жуч , мракобјесе ; знам јед шупљоглавца , глас туђе свирајке , знам душу мантије , ћуд кнежеве кесе .
Ал ' за тебе трпјех – за дан што ће доћи , за пучину твоју што се диже смјела , за см ' јех твог прољећа мрак покидах ноћи , за живу ти ријеч горјех до пепела .
За све снове твоје уткане у струне гусала , за бајку мајке – ткаље меко , за горчину клетве издају што куне , ријеч њежну драге драгом на далеко .
44