С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ВУК СРБИЈИ
У тој тами дугој бљешти моја луча, Србијо, из канџи излети још млађа! Слутим зору бријегом кроз крв која кључа за твоју слободу, за све што се рађа.
Избјегох, ал ' твој сам до дна, задње нити, зар могу не вољет дом тај, своје краје? И овдје, у св ' јету, ја ћу с тобом бити међ ' нама даљина макар колика је.
Јер знам чежње твоје, твој сан, твоје наде, знам ширину душе и љубав без мјере, твој мрак знам дубоки, и тугу, све јаде, сву бол коју болиш, све то што те ждере.
Знам шта оком плане. мрко, усред уза, крену л ' чете листом, бљесну ли шишане; знам ти сваку мис ' о, сву горчину суза, гњев твој предубоки, ланце покидане.
Земљо моја родна! Знам и глад, и хајке, кевтања, и сплетке, и жуч, мракобјесе; знам јед шупљоглавца, глас туђе свирајке, знам душу мантије, ћуд кнежеве кесе.
Ал ' за тебе трпјех – за дан што ће доћи, за пучину твоју што се диже смјела, за см ' јех твог прољећа мрак покидах ноћи, за живу ти ријеч горјех до пепела.
За све снове твоје уткане у струне гусала, за бајку мајке – ткаље меко, за горчину клетве издају што куне, ријеч њежну драге драгом на далеко.
44