С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Он бауља пољаном, сунце га заслепљује, али види, није луд. Види оца, мајку и Марту, нешто причају. Откуд мој Милосав? Мртав је већ петнаест година. Примиче се да чује. Озбиљни су и као да га не примећују.
─ Чувај га. Он то не уме. Видиш да је подетињио ─ чује оца, али то сад није Милосав. Зна он ту фацу. Сетиће се.
─ Пол Њумен мој отац?! Ово је нека замка. Морам побећи.
Усправља се, трчи и већ им је сасвим одмакао. Паде му камен са срца, али одједном огроман брег пред њим. Откуд брег насред равнице, чудио се, али није смео стати. Мора побећи мртвом оцу, Њумену, Марти. Пењао се трчећи узбрдо, а стрмина је бивала све већа.
─ Морам! ─ продерао се и испред себе угледао лепе градске улице. ─ Добро је. Побегао сам им.
Шетао је мирно мада није знао у ком је граду. Ништа му није било познато. Застао је крај једног излога и у одразу видео себе.
─ Ух! Ружан сан. Виде се боре. Ово сам ја. Баш сам старкеља. Наравно, имам шездесет година ─ гунђао је себи у браду.
Стао је пред трафику да купи цигарете и новине, али кад је завукао руку у џеп био је бушан. Украшће новине, помислио је и тако и учинио. Читаће о спорту. Волео је фудбал. Звезда му опет изгубила. Листао је ходајући, а онда као да се скаменио. У црној хроници слика његовог преврнутог трактора. Сва четири точка према небу.
─ Морам кући. Морам кући. Морам кући ─ шапутао је трчећи.
Трчао је све брже. Трчао сатима, а нигде његове куће. Најзад угледа белу зграду. Ући ће у њу. Само мало да се одмори. Само мало, па ће наставити. Боже, само да ми је син Милош жив. Он вози трактор као да је ауто. И Марта. Шта ли је с њом? Најзад постеља. О како је бела и чиста. Само мало да се одмори. Само мало да склопи очи.
200