С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
***
У кући Милоша Максића зазвонио је телефон. Наочит плећат тридесетогодишњак са густом црном брадом, у црној кошуљи, подигао је слушалицу. С друге стране жице чуо се глас:
─ Овде доктор Андрић са неурохирургије. Милоше, ви сте? ─ Да, докторе – промрљао је младић. ─ Зар и он? ─ Нажалост. Јутрос у седам сати и тридесет шест минута преминуо је ваш отац, Стојан Максић, не долазећи свести свих ових дана. Примите моје саучешће.
─ Хвала, докторе! ─ слушао је Милош ту-ту из телефона.
Најзад је спустио слушалицу, погледао своје укућане и чудно миран промрљао:
─ За десет дана без оба родитеља. Нека је проклет и трактор и дан кад га купих.
Едвард Мунк- Крик
201