С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
─ То сам ја! ─ скоро цикну. ─ Опет сам младић ─ осети у исти мах и страх и задовољство. И смејао би се и плакао би истовремено.
Успео се низ благу стрмину обале и потрчао ливадом. Одједном пред њим се указа пут, блатњав и с обе стране наткриљен високим јовама и врбама. Обузе га страх. Зна да тим путем никад није закорачио више од двадесет корака. Никад ─ ни као дечак ни као младић. Страх је увек надвладао знатижељу ─ шта је на крају тог пута. Шта иза оне велике кривине. И сад се стресао кад је закорачио у тај тунел од врбовог и јошиковог лишћа. Прешао је тих двадесетак корака. Још толико их је до кривине. Идем па да је иза окуке сами ђаво! Осећао је како му кичмом слази змија. Тргао се, опипао, али је уместо змије стискао од зноја хладну кошуљу.
Корачао је све спорије. Пред кривином из жбуна прхну јаребица и он се даде у бег. Трчао је као ждребац, али први пут не назад већ напред. Био је толико уплашен да није ни приметио да је изашао из таме блатњавог пута. Пред њим је пуцао недоглед зелене равнице обасјан зрацима који су се преламали у хиљаде боја.
─ Зар сам се плашио оно мало мрака да никад не видим ову светлост? ─ смешкао се срећан. А онда се трже, скочи устрану, окрете се и виде најлепшу девојку у свом животу. ─ Ко си ти? ─ осећао је како га облива руменило стида. ─ Шта се правиш блесав? Једва сам се искрала од својих, а ти се сад шегачиш – љутну се она и покуша да га загрли. Он искорачи удесно да је избегне, али се саплете и паде. ─ Стојане! Шта је с тобом? ─ Откуд знаш моје име? Шта хоћеш од мене? Ти си вештица. ─ Вештица или вила? Звао си ме својом вилом. Ја сам ти жена, Стојане! ─ Ја сам још момак. Остави ме на миру. ─ Јеси. И ја сам девојка, али бићу ти жена. Твоја Марта.
199