С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
— Нисам ја, везире, ни монах, а нисам ни луд— рекао је младић.
— Добро, младићу— нервозно је рекао везир— видим да ниси луд. Али ако си из Феникије, откуд онда у Зворнику?
— То је дуга прича, везире— рекао је младић и уздахнуо.— А ако хоћеш, могу да ти је испричам.— Хајде испричај …— Имао сам срећу— започео је младић— да сам једног лета био изабран за краља блуда и тако постао Алелуја, тј. онај који доноси сунце. Са мном је у Балбеку била и једна девојка чија се лепота не може описати. Сваког јутра смо песмом будили Бала, а он би, тужан што људима није могао да подари вечност, испустио једну сузу и из ње би настало сунце, у најлепшој од свих боја. Ја сам га онда узимао на рамена и износио на врх планине, и тако је започињао нови дан.
Једног дана у пророчиште у Балбеку је дошао конзул из Антиохије и кад је видео моју љубавницу, био је очаран њеном лепотом. И хтео је, као какав нитков, да је отме и поведе са собом у Антиохију. Ту смо се посвађали и кад је један од војника пришао и замахнуо копљем да ме удари, ја сам му отео копље и убио га на лицу места. Онда сам поубијао и остале војнике, а на крају сам убио и конзула. Знајући да ће доћи да ме траже, са својом љубавницом сам се склонио у кедрове шуме на Либану. И тако сам живот провео као хајдук, ратујући против Римљана.
Касније су ми хришћани дали име свети Георгије и направили мит о мени у коме убијам аждају. И тако сам, много векова касније, стигао и у Зворник.
— Богами си имао узбудљив живот, Ђорђе!— рекао је везир.— Веома узбудљив— рекао је младић и тужно уздахнуо. Везир се онда окренуо према мосту и са осмејком у очима погледао беле камене лукове како се, са само њему јасном лепотом, извијају изнад реке. И ко зна колико би их тако гледао да младић није нешто рекао.
195