С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
САН УПОЗОРАВА
Прилазим старом здању . Јесења језа ми се увлачи у кости док ледени ветар фијуче и надјачава звук звона са цркве коју не видим , а гране милују оронули зид . Лишће се лелујаво спушта на тло .
Лагана музика ме води . Мама ми је често свирала ту мелодију .
— Ово је била твоја омиљена успаванка — чујем благи глас иако је одавно прешла на другу страну .
Полако идем за звуком , улазим у полутаму ризнице пуне књига и пролазим поред полица . Све су у кожном повезу црне боје са златним словима на рикнама . Хладно је као у гробу а дуга коса ми је пуна паучине , вијори . Видим жену обучену у неки чудни трико црне боје с изразито бледим лицем и шакама . Седи заробљена у столици и листа књигу по књигу . Чудна је , изгледа као лутка . Шта ли тражи ? — помислих .
— Тражим дан у којем се мој обесни девојачки смех зарио у сузу — није ме погледала ни отворила уста а чујем је . — Дан од пре не знам колико година и у ком бивствовању се десио , кад ми се живот згрчио у песницу , скаменио груди , потамнио мисли и отворио пут у неизвесност . — Причај ми — тихо и јасним гласом сам је замолила . Опет не гледа у мене , не помера усне а чујем је . — Надо не иди , остани данас . Рођендан ти је — нежне руке су ме грлиле .
— Досадна си стара , вратићу се док дођу гости које си ти позвала . Обећавам ти . Другарица ме чека , журим — овлаш сам пољубила мајку и отишла . Села сам с Вером у ауто и јуриле смо смејући се , обесно журећи на сплав и журку с друштвом .
— Ала је живот леп . Добро си се извукла — моја плавоока пријатељица се лудо смејала . И ја сам се смејала не слутећи да је тај дан моја судбина , моја коб . Памтим смех ,
184