С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
САН УПОЗОРАВА
Прилазим старом здању. Јесења језа ми се увлачи у кости док ледени ветар фијуче и надјачава звук звона са цркве коју не видим, а гране милују оронули зид. Лишће се лелујаво спушта на тло.
Лагана музика ме води. Мама ми је често свирала ту мелодију.
— Ово је била твоја омиљена успаванка— чујем благи глас иако је одавно прешла на другу страну.
Полако идем за звуком, улазим у полутаму ризнице пуне књига и пролазим поред полица. Све су у кожном повезу црне боје са златним словима на рикнама. Хладно је као у гробу а дуга коса ми је пуна паучине, вијори. Видим жену обучену у неки чудни трико црне боје с изразито бледим лицем и шакама. Седи заробљена у столици и листа књигу по књигу. Чудна је, изгледа као лутка. Шта ли тражи?— помислих.
— Тражим дан у којем се мој обесни девојачки смех зарио у сузу— није ме погледала ни отворила уста а чујем је.— Дан од пре не знам колико година и у ком бивствовању се десио, кад ми се живот згрчио у песницу, скаменио груди, потамнио мисли и отворио пут у неизвесност.— Причај ми— тихо и јасним гласом сам је замолила. Опет не гледа у мене, не помера усне а чујем је.— Надо не иди, остани данас. Рођендан ти је— нежне руке су ме грлиле.
— Досадна си стара, вратићу се док дођу гости које си ти позвала. Обећавам ти. Другарица ме чека, журим— овлаш сам пољубила мајку и отишла. Села сам с Вером у ауто и јуриле смо смејући се, обесно журећи на сплав и журку с друштвом.
— Ала је живот леп. Добро си се извукла— моја плавоока пријатељица се лудо смејала. И ја сам се смејала не слутећи да је тај дан моја судбина, моја коб. Памтим смех,
184