С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
музику и одједном звукове кршења, лома, неко чудно светло и буђење у болници. Бели плафон ми је дуго био једини видик. Живот ми се скупио у травку пелина. И понавља се у сваком следећем постојању, на другачији начин. Овоземаљско време овог живота ми истиче и тражим тај дан да очистим карму. Тражим га већ дуго.— Како да очистиш карму листајући књиге?— Наши животи су записани у овим књигама— скоро нечујно одговора.
Потпуно је мирна и усредсређена на тражење кобног датума. Не зна у ком времену се десио, тражи спорим прстима и мртвим срцем. Зна да га мора наћи да се не понови у следећем животу. Руке испод бледила коже су пуне неке чудне масе. Прелива се као вода покретањем руке док тражи безизразног лица.
Узима књигу 1412 – 1658. Срце јој поскочи. Видим да се јасно помери трико на грудима. Лице се покреће. Непомична суза заблиста. Гледа у исписан лист: 17. 03. 1576 … аутомобил се сурвао у... Кобни дан кљуца у оку, у грлу, у миру лица, вртложе се мисли. Нижу се године, нижу се сви њени животи, видим јој на лицу. Погледала ме је први пут.
— Чекала сам тебе све ове године, твој рођендан. Без тебе не бих нашла— учинило ми се да се насмешила једва приметно.
— Нашла си дан?— питам је, а знам, видим на њој да јесте. Чудно и видљиво ми се насмешила. Мирно, полако и темељито кида сваки делић пожутеле странице.
Задувао је јак ветар и звона снажније зазвонише. Вал времена је подиже. Светлуцави прах јој прекри тело које паде на под. Лист је у мирној руци и гори, тамни и претвара се у пепео.
Лежи на поду огромне просторије док јој лице полако добија природну боју. Дише а рука се покреће, на срцу је, осећа и чује. Очи јој светле а сузе радоснице лију. Осећам
185