С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
прогнанство због својих племенитих идеја. Говорећи у неколико махова о свом пјесничком стварању, Пушкин је у Оњегину да и неке карактеристике свога развоја. Са радошћу се сјећа својих пјесничких дјечачких почетака, говори како је инспирацију за писање проналазио у идиличној сеоској средини и како се временом развијао и мијењао па на крају постао пјесник бунта послије горког изгнаничког живота.
На крају можемо закључити да је Пушкин пишући ово дјело кроз раздобље од осам година, унио у њега један снажан аутобиографски печат, мијењајући се кроз године стварања овог дјела мијењао је и развијао карактер својих личности на један посебан начин. Можемо рећи да је Пушкин живио са овим дјелом, са његовим јунацима, дубоко саосјећајући са њима.
Татјанино писмо Оњегину
Татјанино писмо Оњегину је њена отворена душа. Она у њему излаже своја осјећања, пита се шта је Оњегина навело да дође у њихов крај и подвлачи праве вриједности обичних људи попут ње. Она мисли да је сусрет између ње и Оњегина судбински. Татјана своју љубав сматра нестварном, светом и нада јој се, али као да наслућује да ће она остати неостварена.
Опчињена је Оњегином и види га очима којима га нико не види. Њено писмо је искрено, дубоко, неустрашиво у исто вријеме показује њено стање послије написаног писма, она бдије, поставља себи питања на која нема одговоре, зна само да би све жртвовала за ту љубав, коју ће Оњегин одбацити.
●
179