С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Кад будеш данас мила , отворила врата , спусти поглед на своје колена . Не гледај у непозната лица поред којих пролазиш . Погледај у своје руке . И њих си волела .
Својим рукама , на другом крају града , кујем мач којим ћу победити пролеће ! Све оне очи које гледам а не видим . Сва тела жена која пожелим а жељу оставим у пасажу , заборављену и разуђену покретима руку којима нешто сечем и објашњавам ...
Не знам колико ће времена проћи док не будеш видела зелену и мекано смеђу , док не будеш помешала златну и друге боје . Знам само да није први пут драга , да одлазиш , и да кад анђели падну однесу и нешто моје .
ЋУТИМ ТЕ
●
Ћутим Те као пахуљу . Као развејан живот . А пријатељи ми говоре да су снегови прошли и да се узалуд снује ! Али ја те ћутим . И на улици или у возу када се уплашим , изненада изговорим твоје име , али тако , да нико не чује ... Знаш , данас никога не занима љубав .
17