С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Кад будеш данас мила, отворила врата, спусти поглед на своје колена. Не гледај у непозната лица поред којих пролазиш. Погледај у своје руке. И њих си волела.
Својим рукама, на другом крају града, кујем мач којим ћу победити пролеће! Све оне очи које гледам а не видим. Сва тела жена која пожелим а жељу оставим у пасажу, заборављену и разуђену покретима руку којима нешто сечем и објашњавам...
Не знам колико ће времена проћи док не будеш видела зелену и мекано смеђу, док не будеш помешала златну и друге боје. Знам само да није први пут драга, да одлазиш, и да кад анђели падну однесу и нешто моје.
ЋУТИМ ТЕ
●
Ћутим Те као пахуљу. Као развејан живот. А пријатељи ми говоре да су снегови прошли и да се узалуд снује! Али ја те ћутим. И на улици или у возу када се уплашим, изненада изговорим твоје име, али тако, да нико не чује... Знаш, данас никога не занима љубав.
17