С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Као што се ћуте загађене воде, посечене шуме и њиве без живота, као дете које се невешто скрило. Као што се ћути Југославија, до пола света, од пола проклета, ћутим Те као проливено мастило које се заувек у крв упило!
Млади људи пролазе крај мене, пуста, младост увек полаже право на будуће, али ја им не верујем! И одмахујем када причају и певају о срећи, јер знам, кад стигну на пола пута – вера ће их проћи. Као што књига ћути о крају, ја ћутим нас као боцу што плута.
Ћутим Те као бол и као брачки Бол. Као прву светлост која доноси речи на мол.
И као светлост упаљених свећа, као смиреност пред иконом, као помирење: Сигурно си имао својих разлога, Боже.. Ћутим Те као миракул, као што се ћути молитва у цркви Светог Ивана, у катедрали у Стокхолму, у малом селу у Банату.
Као што се ћуте завети, једном у срца ушли, једном преко усана прешли: речи су уклета својина! И као провиђење Те ћутим. Јер ко зна где ћемо се наставити, у какво ћемо се семе претворити,
18