С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
празнине и досаде. Узимао је књиге, читао, преселио се на село – узалуд. Није било помоћи, никад није нашао лијек, није успио да превазиђе сплин. Остао је човјек сјете, туге, меланхолије, без мотива.
Два централна мушка лика у роману, Оњегин и Ленски, иако су двије посебне индивидуалности у погледу значења су слични или готово исти. Они су честити људи, пуни идеја али непрактични. Они су сувишни људи од којих Русија нема никакве користи, они не могу да спасе државу од летаргије и пропадања. Пушкин за Оњегина( у чији је лик унио и доста аутобиографског) са иронијом каже да овај младић од свих вјештина најбоље зна ко геније вјештину њежне страсти. У немогућности да прекорачи класну баријеру која га је као племића дијелила од обичног народа, он остаје у зачараном кругу лицемјерја и бескорисности своје класе, тзв. сувишних људи. Татјана је дала једну занимљиву опаску на рачун Оњегинове личности питајући се једном приликом: Да није он пародија тек једна?
Млади Ленски се само стицајем околности које је наметнула фабула, нашао насупрот Оњегину. Он, додуше, има другачији темперамент, али суштински и он спада у тип сувишних људи. Он је пјесник млаких, сентименталних стихова које нико не чита. Он је млад образован човјек, школован на њемачком универзитету, младић који посједује низ знања из разних области али то су знања која не примјењује у практичном животу. Ево још једног образованог човјека без практичних знања, још једног сувишног човјека којег Пушкин овако описује:
Лепотан и дух гетингенски У цвату својих младих лета Поклоник Кантов и поета Из Германије он је тмурне Донео знања знаке нове Слободољубив дух и снове
167