С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
да нађе што смисленије и оригиналније риме, које тако звуче чак и кад су, на примјер, именичне, глагоске или придјевске. Труди се да пјесничку радозналост урони у мање коришћену тематику, а и када се нађе у области која је много пута и на различите начине опјевана, тражи властити израз и исказ.
Због свега тога збирци пјесама за најмлађе Вјетрић несташко Јелене Глишић треба пожељети срећан пут у читалиште.
●
Ранко Павловић
РАЗИГРАНОСТ СТИХА
Живимо у времену кад перо губи битку са тастатуром, кад та иста комјутерска тастатура даје шансу сваком да пише, а некако, као по некој команди, већина би да пишу поезију, тешко је наћи посебност стварања. Ако томе додамо да је ХХI век доба комерцијализације свега и свачега, па и књижевности, онда се до истинских књижевних вредности, лишених свих тржишних предумишљаја, још теже долази. Последњх година је синдром поезије као робе нарочито захватио поезију за децу. Праве се фестивали који личе на вашаре, пишу песме које по сваку цену морају имати тренд живљења тако да такозвана поезија никако и ничему не учи децу већ им подилази. Али ако обрнемо народну изреку, па је дефинишемо да у свеопштем кукољу има и жита, доказ је збирка Вјетрић несташко Јелене Глишић.
Песме за децу младе песникиње су изван сваке моде ради помодарства, изван певања ради хоровође, изван римовања само ради риме. Њене песме су наслоњене на традицију, али не заустављене у прошлости. Јелена Глишић се не стиди да формом и мелодиком личи на Змаја, ни да радовићевски у стиховима јој животиње проговоре или ћопи-
161