С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ћевски месец намигује, али све то на њен начин, сопственим и до краја изграђеним, могло би се рећи, препознатљивим стилом. У овом осврту нећемо се бавити песмама појединачно, мада, како је Тин Ујевић рекао, свака би песма требало да буде засебна књига, јер је свака понаособ дело за себе, већ збирком као целином. Нећемо, јер обично су рецензије писане тако да се издвоје три-четири песме и сецирају као на часу анатомије. Нећемо и зато што су, мада по мотиву разнолике, Јеленине песме разиграношћу и квалитетом прилично уједначене. Дакако, не све и савршене, али пошто апсолутно савршенство не постоји немамо право то тражити ни од Јелене Глишић и њених песама. Овде треба нагласити њену младост и присетити се сопственог писања у тим годинама.
Књига песама Вјетрић несташко је намењена деци, али свакако својом разиграношћу, духовитошћу, а богме и духовношћу, може бити занимљива свим узрастима. Јеленине песме су мелодичне( скоро да се могу певати) што је веома битно кад су деца у питању. Прво да их мелодиком привуку, а онда садржајем и задрже пажњу. Њене песме то имају и штета је што деци није дато да напишу рецензију за ове стихове, јер сигурно би песме из ове збирке добиле само похвале. Посебно треба истаћи да свака песма има неку причу, носи неку поруку, показује деци како би нешто требало или не, а то најчешће дајући животињама људске особине што се деци посебно допада.
На крају, треба рећи – Јелена Глишић је песникиња која својим талентом припада самом врху надолазећих песника на српском поетском небу. Збирка песама Вјетрић несташко то показује и сигурно је треба предстaвити читаоцима.
Анђелко Заблаћански
●
162