С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
зна какве слике и приче воле и, попут Станка Раките, ниже стихове баш онако као да су намијењени њеним ђачићима.
Кад је већ споменут Ракита, ваља рећи да ова млада пјесникиња баштини оно најбоље из поезије Јована Јовановића Змаја, Момчила Тешића, Душка Радовића, Драгана Лукића, Григора Витеза, Љубивоја Ршумовића и других класика српске поезије за дјецу, али при томе се труди и успијева да остане само своја, да трага за путем који ће означити препознатљивост њеног рукописа.
Добре пјесме за дјецу, по Љ. Ршумовићу, нема без духовитости и приче у њој, макар у назнакама. Као да се тога придржава, Ј. Глишић исписује стихове у којима описује догађаје толико смијешне да се за стомак држи и домарев пас, као у пјесми Заборављене ципеле, која говори о дјевојчици што је пред школу стигла у кућним папучама, јер је, због шминкања, заборавила да обује ципеле, а читаоцу препушта да нагађа да ли се уређивала зато што жели да се допадне неком дјечачићу у школи.
Духовитости има и у пјесмама које личе на стиховану басну, попут пјесме Крила. У њој се говори / пјева о томе како је један лисац посматрао лептира који лако лети, па и он пожелио да набави крила, макар половна. Као у свакој језгровито испричаној басни, потребно је ефектно наравоученије, и пјесникиња га овдје даје, опет на ненаметљив начин: Схватио и он на крају да се крила не продају, па с товаром туге тешке вратио се кући – пјешке! И пјесма Вучко пензионер има обиљежја басне. Прича је врло једноставна: један вук није могао поднијети да је зец од њега бржи, па је, да би оснажио тијело, ишао у теретану и на фитнес, али узалуд. На крају је, опет у виду наравоученија, савјет добио од меде – нека једноставно постане вегетаријанац( па неће морати да јури за зецом)!
159